Tuđice u medijskim tekstovima - da ili ne?

Holding kompanija, grinfild investicija, damping cijene, merdžeri i akvizicije, rejting agencije, ekviti, ofšor, linzing, pa čak i tender… Strani pojmovi, beskonačno dugačke rečenice u člancima, sa nebrojenim sintagmama, apozicijama, digresijama, koje se protežu preko čitavih stubaca. Složene strane riječi i stručni pojmovi – to su karakteristike jezika koji koriste današnji novinari. Upravo na njih nailazimo svakodnevno, prevodeći tekstove iz medija za Arhimedove klijente.

Novinari su danas široke ruke u korišćenju pozajmljenica. Pritom ih niko nije naučio neka osnovna načela gramatike, da se kaže “upola manje” a ne “duplo” manje”, da se glagol ‘treba’ ne koristi u ličnom obliku sem kad iza njega ne dolazi glagol već objekat,  a kamoli kada se sve (ne) koristi zarez. E to mi baš nije po ćefu.

Norma jeste konzervativna po prirodi, ali ako i novinari počnu da je zaobilaze, ne ostade nam ništa nego živi, kolokvijalni jezik na papiru. Semantički, po značenju, to ne bi bilo čudno; ali sintaksički, ta bi nam praksa odnijela i ovo malo norme što nam je ostalo nakon raznih novokreiranih pravopisa (više političkih nego normativnih).

Takve novinarske tekstove (pritom mislim na autorske tekstove, a ne na prepisana saopštenja) moguće je razumjeti samo uz prethodno informisanje i znanje. A toga prevodioci moraju imati na pretek. Baš kao i strpljenja. 

Ipak, prevođenje se na kraju dana svede na princip ponude i potražnje.  Prevođenje dnevnih medijskih tekstova, dokumenata, diploma, ugovora, pa čak i poslovnih mailova čini čak gotovo nemoguće da se sjetimo kako je to prevoditi “naš jezik” (šta god vi ili ja podrazumijevali pod time). Međutim, naš jezik, ma koliko da je težak, ipak pruža mogućnosti da se koristi (i prevodi) tako da može da ga razumije svako.

Uzmite na primjer riječ ćef (ili ćejf)¹.

U pitanju je arapska riječ (keyf) koja znači: stanje, raspoloženje, kakvoća, kvalitet, zadovoljstvo, uživanje.

Ovaj turcizam, baš kao i mnoge druge, mi smo obogatili još ponekim značenjima i izvedenicama. A kako biste vi, da morate, opisali ćef?

Hrvat Antun Hangij koji je, krajem XIX vijeka, učiteljevao u Bosni, napisao je sljedeće: “Ćeif je nešto posebnoga, što osim naših Muslimana valjda nijedan narod na svijetu ne poznaje. I kao što Francuzi imaju svoj esprit, tako imaju naši Muslimani svoj ćeif. Ali kolike li razlike između ćeifa i esprita?! I dok se pod espritom razumijeva nešta spretna, poletnoga, označuje nam ćeif da se je čovjek smirio, da se je smirilo ne samo tijelo, nego i duh njegov. Ćeif je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duhana. Elem nešta slična onoj talijanskoj: Dolce far niente. Ćeif opet u širem smislu jest ono što bismo mi rekli: hoće mi se ili drago mi je. Ako čovjek nešta učini, pa ga ko upita zašto je to učinio, odgovoriće mu: tako mi je bilo po ćeifu. Isto tako upitaš li ga zašto nešto nije učinio, reći će ti: nije mi bilo po ćeifu – pa mirna Bosna«.

Engleski prevod, pak, ne prenosi to značenje “naslade života”. Whim, caprice, fad, vagary, quirk, fancy, idleness. Svaka od ovih riječi se može koristiti u različitim kontekstima.To prevodioce postavlja pred nove izazove. Pored informisanja i znanja, prevodilac mora imati i poneku ”kafansku ideju” da bi ovom prevodu vidio kraj. Upravo zato, poznavanje sopstvene kulture i naroda jeste srž svakog uspješnog prevoda.

Nego, da se vratimo medijima.

Volim da mislim da je i poznavanje nečeg više od stručnih izraza i poslovnih anglicizama preduslov uspješnog novinarstva.  Onog novinarstva koje je jednostavno i razumljivo, čak i kada koristi strane pojmove. Jer prevodioci i novinari nerijetko imaju isti zadatak – predočiti čitaocima činjenice, oblikovane sopstvenim riječima.

“Sense for sense and not word for word, negotiation is the key to good translation”, kaže Umberto Eko, pisac i prevodilac.

Činjenica je da jezički purizam nije moguć, ali danas se zaista čine svakojaki jezični grijesi. Upravo zato upotrebu stranih termina u svakodnevnom životu treba svesti na jedan određen, prihvatljiv nivo. Moramo prihvatiti neminovnost pojave engleskih pozajmljenica, ali i biti svjesni da osiromašujemo maternji jezik zbog smanjene upotrebe autentičnih riječi. Manje fizibiliti studija i merčendajzera u medijima, i moći ćemo govoriti o razvoju i širenju domaćeg leksičkog fonda, pa čak i tuđicama.

Kao što kaže lingvista Ivan Klajn, nije nam cilj progon stranih riječi. Ipak, i ćef smo nekad davno usvojili, baš kao i rakiju, pasulj i ćebe.

Ana Ponoš, prevodilac

¹ Za Đorđa Popovića Daničara (1884) ćef je naslada života, veselje, radost, dobro raspoloženje, dobra volja, uživanje, zdravlje tela i duše. U savremenom MatičinomRečniku srpskohrvatskog književnog jezika ćef je želja, volja, prohtev (»Dođe mu ćef da se ženi«); pa dobro raspoloženje, zabava, veselje (»Ne mogu gledati da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine«). U Škaljićevim Turcizmima ćeif, ćejif, ćejf, ćef je dobro raspoloženje, naslada, naslađivanje, uživanje (»Sad im neću pomrsiti ćeifa«). Drugo značenje: volja, prohtev, hir, i treće: pripito stanje (u frazi: u ćejfu je).

U epskim narodnim pesmama javlja se i oblik ćeiv (»Kad se ladna napojiše vina, / i junački ćeiv zadobiše«). Postoji i oblik ćev (u izreci »ćev ti piti – od volje ti«). A u Dalmaciji čak i ikaviziran – ćip. Tu su i denominali na -iti: ćefiti – biti dobre volje; naćefiti se –naveseliti se (u narodnoj pesmi); ćefnuti se –  prohteti se (»Stanodavac uzima za kiriju †…‡ koliko najviše može da dobije, a kada mu se ćefne – da otkaz«). Nisu izostali ni pridevi: će(j)ifli – dobro raspoložen, dobre volje, malo »nakresan«, u pripitom stanju. Odnosno ćefli, ćeflija, ćeflisan, ćevlija, ćevleisan.
Prihvaćena je čak i turska negativna postpozicija -siz, odnosno -suz (bez) – ćejifsuz,ćefsuz – neraspoložen, rđave volje, malo bolestan.